Зборник Aquatica: књижевност, култура трећи је у серији посвећеној животињама везаним за одређене просторне сфере и природне елементе. Претходно објављени томови о птицама (Птице: књижевност, култура, 2011, ур. Мирјана Детелић и Драган Бошковић) и рептилима (Гује и јакрепи: књижевност, култура, 2012, ур. Мирјана Детелић и Лидија Делић) део су пројекта чија је иницијална намера била да се посредством бића која се везују за небески и подземни свет маркирају полови просторне и митске вертикале, а тиме и симболика и семантика везана за њих од најстаријих времена до данас. Показало се, међутим, да би се раслојавање могло спроводити и по другим основама (ваздух : земља : вода), па су се уреднице, испровоциране лепим претходним искуствима са темама и сарадницима, одлучиле за зборник фокусиран на водена бића и воду, која није само један од основних физичких елемената већ и сасвим специфичан сегмент реалног, митско-фолклорног и поетског простора. С обзиром на чињеницу да су зборници превасходно усмерени на животињски свет, четврти елемент – ватра – не пружа, нажалост, довољно простора за следеће прегнуће овог типа, између осталог и стога што су се и оне малобројне животиње које традиција везује за ватру, попут феникса и саламандера, већ нашле у оквиру претходних томова. Настављено је с праксом мултидисциплинарних (лингвистика, антропологија, фолклористика, књижевне студије, историја уметности, анализа филмских и сродних медија) и широко заснованих приступа (различите културне парадигме и епохе, различити системи представа/мишљења, видови стваралаштва и жанрови), а из претходног зборника преузета је и основна композициона структура. Након лингвистичких прилога, који су својеврстан пандан „Змијском речнику“ с почетка Гуја и јакрепа, следе поглавља о Усменим књижевним врстама и фолклору и Ауторској књижевности, историји уметности и филму, у оквиру којих се ишло за логиком жанрова или „хронологијом тема“. Већи број радова усмерен је на рибу, која је један од кључних архетипа и културних симбола, али су заступљене и друге водене врсте – китови, ракови, жабе, шкољке, сунђери и др., као и фантастична бића традиционалне и модерне културе, од митских чудовишта до оних која своје уобличење превасходно дугују модерној и „дечјој“ имагинацији и савременим медијима. Комплексна симболика рибе (припадање хтонском свету, веза с воденом стихијом, смрћу, душама и култом мртвих уопште, периодима поста и сл.) и њене специфичне особине (без моћи оглашавања/неме, хладне крви) усмериле су фолклорну имагинацију у специфичном смеру и мотивисале генезу различитих мотива, сижејних образаца и представа о риби у традиционалној култури. У радовима је анализиран низ препознатљивих мотивских комплекса, од рибе која на леђима држи свет, преко античких и средњовековних представа о сиренама, до деветнаестовековних и познијих бележења о „риси“ риби и другим бићима везаним за воду (водени дух/водењак, русалке, водени цар, морска жена итд.), с тим што је пажња појединих аутора била фокусирана и на особене хронотопе (граничну воду, реку, море) или теозофске и сродне мистичке концепте који су ове хронотопе асимилирали. „Водени свет“ провоцирао је, с друге стране, читања светских и домаћих класика с модерних теоријских позиција, као и фразеолошка истраживања, која неминовно пониру у најдубље језичке и културне слојеве, везујући их и за савремени медијски и политички дискурс. Зборник Aquatica: књижевност, култура обједињује анализе митова, њихових рефлекса у средњовековном и познијем фолклору, али и у мистичним учењима, ауторској књижевности, филмографији и језику и на добар начин показује да су сустицања различитих методолошких приступа и научних сфера не само драгоцена, већ и неопходна за иоле целовито сагледавање феномена, мотива и симбола како традицијске, тако и модерне културе.
