Сажетак U francuskom jeziku, direktna parcijalna pitanja izvedena pomoću prostih upitnih zamenica podrazumevaju složen sistem u okviru koga su mnogi elementi podložni varijaciji. Pre svega, odabir prostih upitnih zamenica u konkretnom upitnom iskazu zavisi od toga da li se odnosi na bića (qui) ili na stvari i pojmove (que/qu’, quoi). Kada se odnose na stvari i pojmove, proste upitne zamenice, koje spadaju u nepromenljivu vrstu reči, imaju svoj nenaglašen (que/qu’) i naglašen oblik (quoi), a njihova upotreba zavisi od pozicije proste upitne zamenice u upitnom iskazu, kao i od toga da li je ona upotrebljena samostalno ili ne, uz predlog ili bez njega. Između ostalog, u zavisnosti od funkcije upitne zamenice u rečenici, često postoje dvojni upitni oblici: neprošireni (koji zahtevaju upotrebu inverzije osim ako upitna reč ima funkciju subjekta) i prošireni pomoću upitnog izraza est-ce que, est-ce qui (koji zahtevaju isti red reči kao u izjavnoj rečenici). Najzad, u govornom jeziku, upotreba direktnih parcijalnih pitanja izvedenih pomoću prostih upitnih zamenica pokazuje strukturnu varijabilnost koja nosi različita stilska obeležja. U našem radu, oslanjajući se na relevantnu normativnu i deskriptivnu literaturu, kao i na analizu korpusa, nastojaćemo da utvrdimo koji su oblici, u srpskom jeziku, ekvivalentni navedenim direktnim parcijalnim pitanjima.
