Сажетак Konstrukt društva znanja ili društva učenja, danas se opojmljuje kao ontička potreba a ne ideal, a strategija doživotnog obrazovanja kao vid njegovog postvarenja. Društvena transformacija u kojoj živimo pokrenuta je radikalnom promenom u značenju znanja kao fenomena. I na Zapadu i na Istoku, znanje se oduvek poimalo kao nešto što se odnosi na biće, na postojanje; danas je znanje delanje, činjenje, ostvarenje. Postalo je resurs i korisno dobro, tačnije javno dobro. U tom smislu, nova obrazovna paradigma promoviše ispravnost delovanja, a ne savršenost znanja. Interakcija sveta rada i sveta obrazovanja do sada se ogledala u metafori izjednačavanja škole i fabrike (autoritarni hijerarhijski sistem, birokratija, rigidna podela rada, striktna uputstva za rad, kontrola u svim segmentima, ...); savremeni društveni diskurs traži novu metaforu škole – škole kao zajednice učenja. U prvom delu rada, autorka iz ugla interpretativne paradigme razmatra pretpostavke društva znanja i njihove implikacije na pedagošku refleksiju. U drugom delu rada, naglašava se značaj kritičkog odnosa prema zanemarivanju bitnih pretpostavki društva znanja za pedagošku stvarnost, kao i potreba za redefinisanjem pedagoške odgovornosti nastavnika u pedagoškoj praksi društva znanja.
