Сажетак Poslednjih godina emocionalna pismenost kao koncept, zasluženo pronalazi svoje mesto i u vaspitno-obrazovnom sistemu. Škola kao, deklarisana ustanova sa vaspitnom funkcijom postaje mesto na kome se emocije ‚‚uče” i ‚‚vaspitavaju”. U radu je dat osvrt na istorijski razvoj koncepta emocionale pismenosti i soci-emocionalnih kompetencija kao ključnih kompetencija za XXI vek. Za polaznu osnovu uzet je Štajnerov model učenja emocionalne pismenosti pri čemu se poseban naglasak stavlja na segmente emocionalne svesnosti kao što su: emocionalna otupelost, fizičke senzacije, haotično primalno iskustvo, diferencijacija emocija, empatija i interaktivnost. Analizirajući relevantnu literaturu primetno je da raste broj istraživanja čiji rezultati idu u prilog tvrdnjama da se socijalne i emocionalne kompetencije mogu naučiti kroz programe integrisane u školski kurikulum, pri čemu takvi programi utiču i na smanjenje problematičnog ponašanja učenika i emocionalnih poteškoća, a istovremeneo povećavaju socijalnu prilagođenost i podstiču akademska postignuća. U radu je dat prikaz aktuelnog stanja u našim školama kao i primeri dobre prakse iz zemalja koji se već duže bave socijalno-emocionalnim učenjem. Uzimajući u obzir akutnu situaciju na ovom polju u vaspitno-obrazovnoj praksi u R Srbiji u radu su date i značajne pedagoške implikacije koje ukazuju da u tom procesu podjednaka prava ali i obaveze imaju nastavnici, deca, škola, porodica, lokalna zajednica, resorno ministarstvo...
