Сажетак Rad predstavlja prilog istraživanju razvoja zemljoradnje, agrarnih tehnika i načina obrade zemlje u Srbiji u 19. veku. U fokusu je ugar kao jedna od najznačajnijih agrarnih tehnika za očuvanje nivoa plodnosti zemljišta u tradicionalnoj, egzistencijalnoj predindustrijskoj zemljoradnji. Polazeći od široko definisanog koncepta ugara, u radu dokazujemo da u Kneževini Srbiji nije dominantno prisutan kratki ugar poznat kroz primenu dvopoljnog, tropoljnog ili višepoljnog sistema uz rotaciju useva praćenu obradom, pre svega oranjem, njive koja je ostavljena na ugar, već da je prisutnije ostavljanje obrađivanog zemljišta da služi kao livada ili se zaparloži, te vremenom povrati plodnost. Nasuprot tome, u srpskoj literaturi i istorijskim izvorima koristi se izraz „ugar“, ali se pod njim podrazumeva višekratno oranje obradivih površina. Na trenutnom nivou razvoja agrarnih tehnika egzistencijalne zemljoradnje srpskog seljaka, pominjanje ugara najčešće je podrazumevalo jesenje oranje za proletnju setvu, odnosno svaku vrstu oranja koje nije neposredno praćeno sejanjem, već je podrazumevalo izloženost zemljišta atmosferskim prilikama određeno vreme pre drugog oranja i setve.
