Сажетак Autorka je u radu analizirala određenje filozofske kritike u kontekstu jenskog perioda Hegelovog filozofskog razvoja. U fokusu je tekst O suštini filozofske kritike, kao ono mesto u kome se filozofska kritika pokazuje kao sredstvo afirmacije univerzalne ideje filozofije. Kritika je shvaćena prevashodno kao svest filozofije o vlastitoj epohi, odnosno kulturnom i obrazovnom horizontu koji je karakteriše. Ovaj horizont je u temelju određen misaonim iskustvom kritičke filozofije, što se ogleda u subjektivističkom principu filozofije kao dominantnom trendu epohe. Pokazuje se kako je primarni zadatak filozofske kritike sučeljavanje s vlastitom povesnom realnošću i postojećim misaonim tvorevinama, a polja ograničenja filozofije predmet su izuzetno važnog i svestranog rada kritike.
