У раду су представљена настојања кнеза Милоша да обезбеди што већи степен државне самосталности у односу на Порту и аутономију Српске цркве од Васељенске патријаршије. Користећи промењене међународне околности и сталне сукобе између Русије и Османског царства, кнез је повео преговоре окончане 1830. године издавањем хатишерифа о унутрашњој самоуправи Србије. Уверен да политичка и духовна слобода представљају јединствен процес, затражио је од Васељенске патријаршије регулисање положаја Цркве у Србији и право постављања националне јерархије. Одмереним и са околностима усаглашеним потезима, успео је да патријарх и синод Велике цркве 1831. године издају споразум о аутономији. Наведеним актом и избором првог митрополита из редова српског народа, поново је успостављен континуитет с Пећком патријаршијом, укинутом одлуком османских султана.
