Књижевна историја (History and Aims: Literary History)
Primary tabs
History and Aims: Literary History (Književna istorija) was founded in 1968 as a journal of the publishing house “Obod” from Cetinje, and later of the publishing house “Vuk Karadžić” as well. Its founder and first Editor-in-Chief was Aleksandar Petrov, succeeded by Jovan Deretić. During its entire existence, the journal relied on the cooperation of the research projects’ associates at the Institute for Literature and Art. In 1991 Literary History became the official organ of the Institute, and its newly appointed Editor-in-Chief, Dušan Ivanić, continued with the distinct literary-theoretical and literary-historical orientation of the journal. With Miodrag Maticki taking the position of Editor-in-Chief in 2001, Literary History broadened its concept to include interdisciplinary and multidisciplinary scientific studies and articles as well.
Pages
-
- (Ауто)полемички агон Бранка Миљковића
- Сажетак У раду се бавимо полемичким потенцијалом у есејима и критикама Бранка Миљковића, имајући на уму културно-политичке оквире Титове Југославије. Занима нас реторика прикривања идеолошки сумњивих књижевних идеја у тим програмски обележеним деоницама. Настојимо да ишчитамо и субверзивне елементе песама о вођи и симболима југословенске револуције, у складу с аутополемичком природом песникове поетике.
-
- Cosmopolitan projects of Dimitrije Mitrinović from the 1930s and the dilemmas of interpretation
- Сажетак Узастопни пројекти Димитрија Митриновића из 1920-их и 1930-их никада нису еволуирали у стварне политичке или друштвене покрете, мада су неки од њих имали потенцијал за нешто такво. Изгледа да је Митриновић више волео неку врсту друштвеног клуба, с извесним мистичким елементима и оданим следбеницима, у односу на слабо повезане чланове политичког или друштвеног покрета. Два правца његовог деловања, које је првобитно развио током 1920-их, наставила су се и током 1930-их. Циљ првог била је реформа друштва, а другог хришћански мистицизам који је у многоме био заснован на гностицизму. Часопис Њу Британ је пример првог правца, мада је имао и елементе другог. Преписка Митриновића с Ериком Гуткиндом из овог периода (1927–1932) још једном открива мистичког Митриновића. Његови укупни напори резимирани су у пројекту гностичког хришћанског клуба који се повремено развијао до нивоа покрета. Поједине дилеме у погледу тумачења остају и даље нерешене јер је Фондација Нова Атлантида, током више десетлећа, чувала његову архиву и преписку и истрајавала на сопственој верзији Митриновићевог учења. Први који је довео у питање њихове погледе био је Предраг Палавестра.
-
- Dimitrije Mitrinović in the Quest for Gnosis. From National to Cosmopolitan Identity
- Сажетак Чланак прати развој Митриновићевог идентитета од локалног српског и затим југословенског до космополитског. Промена ка наднационалном идентитету догодила се већ током његовог боравка у Риму (1911-1913) и Минхену (1913-1914), а заокружена је током Великог рата који је провео у Лондону у који се преселио 1914. Током Великог рата његови концепти били су све више усмерени на космополитске идеје повезане са хришћанством. У Лондону Митриновић је покренуо низ иницијатива од којих су неке имале религијску компоненту, а друге су биле више секуларне. Сећања његових савременика и ученика су противречна. Док рани следбеници Митриновића који су били са њим током Великог рата, 1920-их и у раним 1930-тим годинама (Грејем, Мере, Дејвис, Вот итд.), описују мистичног Митриновића, његови каснији следбеници који су се окупили око Фондације Нова Алтантида оставили су сећања на Митриновића која га приказују у рационалнијем и секуларнијем светлу. Објашњење овакве противречности аутор налази у томе да су постојала два правца и у његовој мисли и међу његовим следбеницима. Текст идентификује као темељ Митриновићевог учења јудео-хришћанску традицију са истакнутим утицајем гностичког хришћанства.
-
- Jезички рад
- Сажетак У овом раду анализира се како је процес финансијске квантификације језичког рада утицао на развој друштвене форме књижевности у капитaлистичким друштвима. Методолошко полазиште рада је културни материјализам, на основу кога се устаљено схватање књижевне комуникације реинтерпретира у складу са објективним релацијама које је омогућавају. У складу са тиме анализира се однос језика и новца као општих еквивалената, појава језичке радне снаге, комодификација језика, успостављање употребне и разменске вредности у датом контексту, и појава књижевности као дискурса. Овим радом показује се како се модерно схватање књижевности успоставља почетком 19. века наспрам институција приватног језичког власништва, као специфичан облик језичког рада који није рад, те га је немогуће реално супсумирати под капитал, и чија конкретна димензија претендује на универзално важење, упркос чињеници да његови производи морају постати роба како би досегли јавност. Књижевност се зато све до средине 20. века јавља као стратегија отпора логици капиталистичке производње, која не може да опстане без њеног институционалног посредовања. Коначно, овим радом се показује како је дата ситуација била пресудна у обликовању језичких форми модерне књижевности као и мерила вредновања њене употребне вредности, која се успоставља као естетска вредност.
-
- L’enfant terrible српске књижевности или велики скандализатор
- Сажетак Миодраг Булатовић (1930–1991) био је за живота један од најпревођенијих српских писаца у Француској где је објављено чак шест његових књига. Виђен као l’enfant terrible српске књижевности, он је у овој земљи изазвао различите, опречне реакције критике: од одушевљења с којим су пропраћени први преводи његових романа, преко спорадичног оспоравања и, касније, жестоког негирања, па до заборава из кога ће га недавно извући ново издање једне његове књиге. Следећи хронолошки ток у анализи рецепције Булатовићевих дела у Француској – од објављивања превода Црвеног петла 1963. до поновљеног издања овог романа 2015. године – настојаћемо да, у овом раду што верније одсликамо динамику еволуције те рецепције, истражимо њене главне карактеристике, и подвргнемо анализи различите факторе, естетске али и ванкњижевне природе, који су утицали на атипичан пријем овог писца код француске критике.
-
- Occult Influences on Luigi Capuana and Luigi Pirandello
- Сажетак Луиђи Капуана (1839–1915) и Луиђи Пирандело (1867–1936) два су најбитнија италијанска писца на прелазу из 19. у 20. век. Капуана је био писац, песник и новинар под утицајем Емила Золе, покретача натурализма, а такође и један од најистакнутијих присталица веризма у Италији. Пирандело је писао романе, песме, приповетке и позоришне комаде. Добио је Нобелову награду за књижевност 1934. године, а дела су му позната широм света. Оба аутора су била под утицајем западног езотеризма, нарочито француског спиритуализма и теозофије, што се може видети не само у њиховим романима и драмама, већ и у њиховим написима о теорији књижевности и сродним чланцима. У раду говоримо о присуству езотеризма и окултизма у делима ове двојице аутора али и у широј култури Италије поткрај 19. века. На тај начин показујемо колико су те теме важне за разумевање како делâ ових аутора тако и њихових ставова о књижевности, култури и друштву тог времена.
-
- Soviet Atlantis
- Сажетак Статья посвящена рассмотрению истории легенды об Атлантиде в российской культуре ХХ века. Анализируются истоки представлений об Атлантиде в литературных и эзотерических кругах начала ХХ века. Показано, что литературный образ Атлантиды в это время формировался под влиянием эзотерических учений о погибших цивилизациях, укорененных в теософии, антропософии и французском оккультизме XIX века. С нарастанием атеистической пропаганды в советский период художественная и научно-популярная литература становятся главными средствами сохранения и передачи легенды об Атлантиде, в то время как ее эзотерическая генеалогия отходит на второй план. Однако с началом новой массовой волны интереса к различным формам духовности в конце 1980-х, связанной с либерализацией советской культуры в ходе перестройки и последующим распадом Советского Союза, легенде об Атлантиде, сохраненной в художественной литературе, возвращается временно отошедшее на второй план эзотерическое наполнение.
-
- The Dark and Bloody Crossroads. Сукоб на левици у – Америци (1911–1952)
- Сажетак Рад је аналитички приказ поетичко-политичких расправа које су у америчкој књижевности, превасходно на страницама периодичних публикација, вођене током назначеног периода. Након уводног осврта на специфичности америчког уметничког и идеолошког радикализма, као и трију општих напомена (о коришћеним изворима, нехомогеној природи левице и њеној постепеној културализацији), издвајају се три раздобља у историји деловања левo oпредељенe књижевне интелигенције у САД, те тумаче парадигматична збивања унутар сваког од њих. У закључку се износе разлози због којих је то деловање било неуспешно и самоукидајуће.
-
- The Second World War and the Contemporary Slovenian Novel
- Сажетак У чланку истражујем начин на који се приступа теми Другог светског рата у три савремена словеначка романа (Те ноћи сам је видео Драга Јанчара, Да ли се плашим? Маруше Кресе и Анђео заборава Маје Хадерлап). Ова три дела разматрана су унутар контекста савремене словеначке романескне уметности. У тексту анализирам сваки од њих понаособ и скрећем пажњу на њихове сличности и разлике, истичући притом потенцијале које и иначе има роман о Другом светском рату.
-
- Undressing the “True Man”
- Сажетак У раду се разматрају антрополошки аспекти хетеродоксне мисли немачког хуманисте Корнелија Агрипе (1486–1535), нарочито с обзиром на његов спис Три књиге о окултној филозофији. Агрипина интелектуална позиција на идеолошкој мапи ренесансног хуманизма већ дуго је предмет научних дебата, у којима се нуде различита тумачења противречности између хришћанских и херметичко-неоплатонских елемената у његовим филозофским назорима. На основу филолошке анализе изворâ – поготово семантичке анализе термина corpus и anima у контексту Агрипиног схватања процеса утеловљења – у раду се закључује да Агрипину диспаратну мисао можемо најадекватније протумачити као настојање да се платонско-херметички антрополошки дуализам уклопи у шири концептуални оквир хришћанског монизма. У том контексту, нарочито се наглашава посредничка улога Марсилија Фичина, Агрипиног непосредног претходника, као и утицај антрополошких доктрина позноантичког Херметичког корпуса.