Применом методе деконструктивистичке интерпретације језичких особености Пекићевог литерарног израза, рад се превасходно бави тумачењем међузависности језичко-формалне и тематско-идејне димензије романа Беснило. Основна хипотеза коју смо настојали да докажемо јесте следећа: пишући овај роман, Пекић је, између осталог, био преокупиран питањем утицаја језика као система симбола на конституисање идентитета како литерарног текста, тако и хуманог субјекта. У том смислу, особита пажња је посвећена анализи Пекићевог језичког израза заснованог на нимало суптилним продорима структура енглеског језика у српски језички систем. Поменута интерференција енглеског језика испитује се на ортографском, лексичком, синтаксичком и идиоматском плану текста. Консеквентно, један од закључака овакве анализе јесте и: Пекићево инсистирање на артифицијелности и стерилности симболичке комуникације која је карактеристична за савремено људско друштво, читаоца ставља у позицију перманентне запитаности не само над значењем текста, већ и кохерентности сопствене идентитетске структуре.
