Иако се у раду, сасвим успутно, указује на типолошке одлике као и на прелазне случајеве адвербијала који у већој или мањој мери одступају од свог типичног синтаксичког или семантичког профила, централна тема је испитивање поузданости критеријума испустивости на основу које се адвербијали, али и не само они, разврставају у две валенцијске класе – допуне и додатке/одредбе. Ово невелико истраживање има задатак да истакне да је обележје форме, односно формалне специфичности, или [ФОСП +/–], кључно за разумевање синтагматских односа успостављених на релацији главна реч – зависна реч. Зато, полазећи од Белићевих начела да зависна реч има падежну или пак придевску/прилошку форму, настојаћемо да укажемо да се управо на основу обележја [ФОСП +/–] може доследније спровести валенцијска класификација зависних синтаксичких јединица.
