Francuski pogledi na tursko-balkanske odnose

Tankred, Žoseran

Kultura

164

215

230

0023-5164

10.5937/kultura1964215Z

http://scindeks.ceon.rs/article.aspx?query=ISSID%26and%2614727&page=0&so...

2019-2021/07/05/09:36:35

U toku poslednje decenije, uticaj Evropske Unije (EU), a šire i Zapada, kao hegemonskog faktora na Balkanu, znatno je opao. To opadanje je omogućilo pojavu novih uticaja. Pored Rusije i Kine, svoje poteze je povukla i Turska. Bez obzira na ograničena sredstva, ova zemlja se afirmiše snažnom političkom voljom. Nakon dolaska na vlast konzervativnih islamista Stranke pravde i razvoja (2002), Turska raskida sa autarhijom kemalističkog perioda. Pod palicom Ahmeta Davutoglua, teoričara neootomanizma, Tuska želi da se obnovi kao svetska sila i da se projektuje izvan anadolijskog kruga. Ova potreba zahteva ponovno čitanje otomanske prošlosti. Čitavo delo ovog turskog diplomate artikuliše se oko posledica lobotomije koju je Turska navodno pretrpela početkom XX veka. Dok je Mustafa Kemal Ataturk odbacivao nasleđe Velike Porte, pohranjujući ga u limb arhaične prošlosti, ovaj turski ministar inostranih poslova nastoji da od sećanja na Osmanlijsko carstvo stvori materijal za budući suživot koji će ujediniti sve narode na Balkanu. Na prelazu u drugu deceniju XX veka, ova politika doseže zenit. Od Sarajeva do Beograde, preko Tirane, jača prisustvo turskih diplomata. Preko svojih agencija za saradnju, Ankara ulaže u izgradnju infrastruktura za javno dobro (mostovi, putevi, bolnice). Paralelno, Turci razvijaju jednu vrstu meke moći koja se pokazuje kao veoma uspešna. Verske škole učestvuju u formiranju budućih elita, naročito u zemljama sa većinskim muslimanskim stanovništvom. Televizijske serije koje hvale zlatno doba pax ottomanica prate se na celom poluostrvu. Međutim, počev od 2011, neoosmanlijska mašina posustaje. Prioriteti su se najpre promenili zbog arapskih proleća i njihovih nesigurnih ishoda. Balkan silazi sa dnevnog reda u Ankari. Drugo: neootomanski diskurs se sukobljava sa realnošću. Promocija idealizovane prošlosti, teokratskog i kosmopolitskog carstva sukobljava se sa istorijskim predlošcima nacionalnih država koji su zasnovani na odbacivanju otomanizma. Naposletku se pokazalo da je Turska želela mnogo ali da je malo uspela da postigne. Kakve god da su pretenzije, nedostaju sredstva. Nemilost Ahmeta Davutoglua 2016. delimično obustavlja povratak otomanizma. Ugrožena unutrašnjim problemima, Turska se koncentriše na svoje trenutne granice. Ipak, kakve god bile političke okolnosti, osnovni temelji neootomanizma opstaju, pre svega, u ubeđenju da bi Turska ubuduće u svemu trebalo da se drži svoje imperijalne prošlosti.