Summary/Abstract: Краљевина Србија имала је неколико разлога за покретање војне интервенције у Албанији. Међу њима су били и константни напади Арнаута на пограничну линију, односно на варошице и села на Косову и Метохији и у Македонији – територијама Нових области, које су добијене након победе у балканским ратовима. Такво фактичко стање нису признавали противници Србије, који су још од 1913. године обилато користили Арнауте за дестабилизацију територије путем упада, застрашивања, пљачкања, паљења и убијања. Напади сy повећали на почетку српско‐аустроугарског рата како би што мање српског људства одлазило на главно бојиште. План за одлучан контранапад завршен је почетком 1915. године, док је последњи велики арнаутски упад у фебруару пресудно утицао да српска влада, након што је склопила споразум са албанским прваком Есад‐пашом Топтанијем, нареди дуго одлагану војну интервенцију на подручју Албаније. Коначно, и сад Есад‐паша је до краја 1914. године у више наврата позивао српску владу да војно интервенишу у његовој земљи. Рад преко расположиве документације и литературе прати војно учешће Охридског одреда српске војске, који је сламао побуњенички отпор и учествовао у освајању Елбасана и Тиране, као и све компликације које су том приликом настале.
