Summary/Abstract: У савременој српској историографији намеће се неодложна потреба да се интерпретација догађаја из ХХ века у што већој мери релативизује на основу епохалне идеје и извора о стварности, реализованој у пракси. То се пре свега, односи на историју Југославије. Прво основно мерило требало би да буде спознаја да нам још увек нису доступна најзначајнија документа, што значи да треба успоставити редослед постепеног унапређења научног знања – у оној мери како нам „притичу“ нови документи. Друго, историчари ХХ века требало би да се непрекидно образују у домену теоријско-методолошких иновација. Треће, сви би требало да познају енормну количину савремених научних дела из европске и светске историје. Посебно оних која се тичу југоистока Европе. [...]
