Примењујући сазнања из области антропонимије (науке о именима људи), опште лингвистике и филозофске херменеутике, у раду истражујемо вишеструка значења властитих имена и узвикȃ у трима приповеткама Боре Станковића: „У виноградима”, „У ноћи” и „Покојниковој жени”. Управљамо пажњу на семантичке разлике међу узвицима ’ах’, ’ех’ и ’ох’ предочавајући не само степене трагичности Станковићевих јунака већ и својеобразну граматику љубави, вербалну и трансвербалну посебност пишчевог језика. На основу нашег истраживања, закључујемо да Станковићева поетика љубави не настаје само употребом једноврсних лингвистичких средстава, усмерених ка јасним и конкретним референтима, већ отвара могућности и за далекосежније семантичке нијансе српског језика, за хипотетичка означавања лексичким и граматичким структурама, за појединачне и јединствене вредности.
