Стилистика приповедања у стварносној прози Добрила Ненадића

Милка, В, Николић

Српски језик : студије српске и словенске

1

155

174

0354-9259

http://doi.fil.bg.ac.rs/volume.php?pt=journals&issue=sj-2017-22-1&i=9

2017-2020/02/12/18:18:41

У овом раду говори се о језичко-стилским карактеристикама стварносне прозе савременог српског писца Добрила Ненадића. Корпус истраживања чине романи који су у погледу приповедне технике и језичког израза најпогоднији за упознавање парадигме Ненадићеве стварносне прозе: Киша (1979), Поплава (1982) и Ураган (1999). Циљ рада је да се идентификују и опишу језичко-стилски поступци којима се спроводе процеси избора, регулације и интерпретације језичке и наративне грађе. Примењује се лингвостилистички приступ. Анализа показује да у стилематичке поступке који се тичу начина регулације наративних података спадају: (1) именовање ономастичком јединицом; (2) преименовање апелативном јединицом у синтаксичкој функцији апозиције (стилска фигура амплификација); (3) набрајање са различитим ступњем семантичког преклапања јединица напоредне конструкције (стилске фигуре кумулација и синатроизам). Приликом интерпретације наративних података, приповедач се испољава као посебна наративна свест која постоји паралелно са ликовима. Писац настоји да избегне ограничавање приповедачког гледишта на једну наративну свест, већ остварује различите ступњеве интерференције приповедачеве перспективе и перспективе ликова. Уметничку вредност стварносне прозе Добрила Ненадића треба тражити у духовном и вербалном сучељавању наратора и ликова, а то постаје предмет читаочево интересовања можда и више него садржај романа.

приповедање, говор ликова, говор приповедача, Добрило Ненадић, језичко-стилски поступци, стварносна проза