Статус српског именослова у дипломатичкој грађи средњовјековне Босне и Хума

Биљана, С, Самарџић

Српски језик : студије српске и словенске

1

549

564

0354-9259

http://doi.fil.bg.ac.rs/volume.php?pt=journals&issue=sj-2019-24-1&i=29

2019-2020/02/13/21:25:50

У раду су ексцерпирана лична имен из средњовјековних повеља и писама са подручја Босне и Хума из 14. и 15. вијека. Грађа је обухватила: осам повеља (од 1354. до 1434. године) – приређене у Старом српском архиву (књига 1 (2002), књига 2 (2003), књига 5 (2006)) и Грађи о прошлости Босне (књига 2 (2009) и књига 4 (2011)); те четири писма (два из 1397. и два из 1398) – приређена у Старом српском архиву (књига 5 (2006)). Ова грађа је врло значајна, јер показује како су изгледала лична српска имена са овога подручја. Лична имена у грађи наводе се у оквирима стереотипних формула. Углавном се та имена појављују у служби свједока (гаранти правне радње, посредници) и увијек се наводе с братијом. Различитог су поријекла: словенска и хришћанска (црквена, календарска). У српској традицији лична имена често су бирана према имену неког претка, према случајном избору; или су мотивисана према добу дана када је дијете рођено (Зоран, Зора), према дану у седмици (Петко), према неком празнику (Божидар, Божица) (Николић 2009: 10). Наравно, ту су и имена мотивисана према називима биљака, животиња, ријечи које су везане за доброту, љепоту, младост и слично (Вукослав, Младен). Хришћанска имена примљена су преко грчког језика, ријетко из латинског. Није лако одговорити на питање шта је било пресудно за избор календарских имена, као и када су и како примана, али је свакако најинтензивнији талас христијанизације српског ономастикона био у вријеме примања хришћанства (Марко, Петар, Никола, Михаило) (Грковић 1983: 94). У обраду нисмо узимали имена дубровачких кнезова, властеле или пак трговаца.

Босна, Срби, Хум, именослов, лично име