Књижевна историја (History and Aims: Literary History)
Primary tabs
History and Aims: Literary History (Književna istorija) was founded in 1968 as a journal of the publishing house “Obod” from Cetinje, and later of the publishing house “Vuk Karadžić” as well. Its founder and first Editor-in-Chief was Aleksandar Petrov, succeeded by Jovan Deretić. During its entire existence, the journal relied on the cooperation of the research projects’ associates at the Institute for Literature and Art. In 1991 Literary History became the official organ of the Institute, and its newly appointed Editor-in-Chief, Dušan Ivanić, continued with the distinct literary-theoretical and literary-historical orientation of the journal. With Miodrag Maticki taking the position of Editor-in-Chief in 2001, Literary History broadened its concept to include interdisciplinary and multidisciplinary scientific studies and articles as well.
Pages
-
- Władisław Reymont’s Fascination With Occultism
- Сажетак Станислав Владислав Рејмонт је рођен као Станислав Владислав Рејмент 1867. године у селу Кобјеле Вјелкје као један од деветоро деце; отац му је био музичар, а мајка је потицала из осиромашеног нижег племства. Као младић, често је мењао пребивалиште и занимање. Био је обућар, радио је у позоришту, и најзад почео да пише приповетке и романе. Важна дела писао је почев од 1890-их. Године 1900. након озбиљне несреће у возу, која је довела до трајних здравствених проблема, добио је издашну накнаду, што му је омогућило да се посвети писању током потоњих година. Оженио се Аурелијом Шабловском 1902. године. Добио је Нобелову награду за књижевност 1924. за епски роман Сељаци. Преминуо је наредне године у Варшави. Рејмонта су занимали спиритуализам, теозофија, источњачка мисао и мистицизам. Почео је да учествује у сеансама највероватније 1890. године, на наговор свог бившег професора и групе истакнутих спиритуалиста. Требало је да буде „одабрани спиритуализма”, и почео да путује са групом верника који су му обезбедили средства за живот и образовање. Могуће је да је имао улогу медијума. Званично, тај период није дуго трајао и Рејмонт је напустио тај кружок, оптужујући их да варају и да су наивни. Међутим, из других извора се може сазнати да је тада већ ступио у контакт са другим окултистима. Како видимо из његових сопствених изјава, касније је сматрао себе окултистом, за разлику од спиритуалисте. Био је члан, и вероватно један од оснивача, удружења видовњака по имену Варшавско психолошко удружење, које није имало дозволу власти. Задржао је ово интересовање до краја живота, будући да је 1924, исте године када је добио Нобелову награду, постао члан одбора једног пољског парапсихолошког часописа, Натприродне теме [Zagadnienia Metapsychiczne], и остао на тој позицији до смрти. Рејмонт се дружио са неким од првих теозофиста у Пољској — Владиславом Валдеровичем и др Јозефом Джевјецким. Заједно са потоњим, Рејмонт је учествовао на Теозофском конгресу, одржаном у Ложи Блавацки у Лондону, од 13. до 15. јула 1894. Тамо је лично упознао Ени Бесант, као и друге истакнуте теозофисте (писао је о Хенрију Олкоту и Џ.Р.С. Миду). Ова искуства је описао у аутобиографском есеју „Лето 1894. у иностранству” (1948). Поред ових инспирација, Рејмонт се након свог путовања у Лондон спријатељио са др Јулијаном Охоровичем (1850–1917), који се бавио истраживањем хипнотизма и феномена који се тичу медијума. Провео је доста времена у својој кући у Висли, где започиње рад на Сељацима, а у међувремену присуствује Охоровичевим експериментима са медијумом. Касније је своје опсервације укључио у роман Вампир, у коме се појављују спиритуалисти и теозофисти, као и мноштво тема у вези са окултним струјањима, попут оних које је инспирисало пријатељство са харизматичним и контроверзним писцем Станиславом Пшибишевским (1868–1927). У раду се фокусирамо на езотеричне мотиве у роману и на крају анализирамо зашто се езотеријска, а нарочито конкретно теозофска, тумачења Рејмонтовог наслеђа ретко или никад не могу наћи у књижевним студијама.
-
- Јанчаров роман Те ноћи сам је видео и етика репрезентације
- Сажетак У чланку се бавим романом Те ноћи сам је видео словеначког писца Драга Јанчара и реакцијама на њега. У центру истраживања су питања о етичкој димензији књижевне репрезентације и идеологије. Успела уметничка дела – у која спада Јанчаров роман – кадра су да нам пруже репрезентацију оног што је нерепрезентабилно, а то чини да садрже релевантан сазнајни и етички потенцијал. Чланак покушава да докаже да идеолошка читања блокирају овај потенцијал и онемогућавају репрезентацију непрепрезентабилног. Јанчаров роман (у складу с Јанчаровом поетиком) тематизујe трагичну судбину појединца на позадини судбинских историјских догађаја, у конкретном случају, Другог светског рата. Искуство сукоба који су током рата пратили Народноослободилачку борбу и револуцију у Словенији још је трауматично, а интерпретације ових догађаја ствар су идеолошких апропријација на које нису имуни ни књижевнонаучни приступи. На примеру интерпретације Алојзије Зупан Сосич, словеначке књижевне историчарке, покушаћу то да докажем.
-
- Алеш Дебељак, сироче „југословенске Атлантиде“
- Сажетак Стваралаштво Алеша Дебељака (1961–2016), чувеног словеначког песника, истанчаног есејисте и интелектуалца, могуће је у погледу садржине поделити на три области: на његову дубоко личну поезију, на његово стручно, тј. научно дело и на његове друштвенополитичке есеје, односно, коментаре. Те три области, иако се међусобно разликују, у ширoком потезу повезује окидач Дебељаковог стваралачког набоја, а то је: одговорност индивидуе према друштву и ближњем.Имајући то на уму, посебно место у Дебељаковом опусу заузима есејистика, будући да се у њој у највећем броју случајева бави простором који га је као индивидуу дефинисао од детињства, то јест, Југославијом, а пре свега њеним језивим распадом и последицама које је тај догађај имао за људе који су ову земљу у целини схватали као своју. У чланку се потом бавим трима Дебељаковим текстовима, „Сумраком идола“, „Балканским брвном“ и есејом „Како постати човек“. Моја истраживачка теза односи се на присуство Југославије као теме у Дебељаковој библиографији. Три изабрана текста написана су у периоду од двадесет година, сва три без изузетака показују Дебељаков бол због распада мултиетничке, културно богате заједнице, која му је обезбедила темељ на којем је формирао сопствену верзију идентитета, коју је с поносом називао космополитском. Методологија коју сам користио у чланку углавном је компаративна, а садржи и трагове филозофског мишљења, будући да се промишљају појмови идентитета као онтолошког бића, више/интер/културалности и космополитизма.
-
- Андрићева Проклета Авлија у контексту затворско-логорске прозе
- Сажетак Циљ овог научног рада је да се књижевно-критички размотри Проклета авлија Иве Андрића у контексту затворско-логорске прозе и теоријске литературе њој посвећене, превасходно руске, која је, и због познатих друштвених разлога, од времена Достојевског и Чехова, преко доба Солжењицина, Шаламова и низа других, скоро до краја осамдесетих година 20. века, била доминантна у светским књижевним оквирима. Следећи задатак био би да се дела српске затворско-логорске прозе, друге половине прошлог века и почетака новог миленијума, аутора Ивана Ивањија, Борислава Пекића, Драгослава Михаиловића, Данила Киша, Давида Албахарија, да поменем само њих, проуче и у односу на Проклету авлију, као врхунско дело не само српске него и светске књижевности тог веома битног прозног поджанра. У овом раду указано је само на приповетку о Јасеновцу Исака Самоковлије „Празничко вече“, која претходи појави Проклете Авлије, на роман Љубе Јандрића Јасеновац (1980) а о којима је било речи и у роману Као злато у ватри (прво издање 1998) аутора ових редова.
-
- Генеалогија свакодневице
- Сажетак У раду покушавам да дефинишем и опишем промене песничке парадигме у новијој словеначкој поезији која се отргла од модернистичке парадигме и прешла на парадигму песништва након модернизма. Зато ова поезија није постмодернистичка, како ју је најпре класификовала словеначка књижевна наука већ антимодернистичка будући да покушава да побегне од „великих“ тема песничког модернизма, а у неким случајевима и од његових поступака. У опису поменуте промене парадигме ослањамо се на дистинкцију између „куване“ и „сирове“ поезије (cooked/raw poetry) коју је на трагу Леви-Строса увео Роберт Ловел за америчку поезију након Другог светског рата. Након прегледа песничког контекста словеначке поезије у осамдесетим годинама XX века, наше истраживање се усредсређује на 1991. годину. У ту сврху потребна нам је извесна књижевноисторијска сондажа која омогућава увид у ситуацију у којој се на почетку деведесетих година словеначка поезија нашла у расцепу између две тенденције, то јест, између „високе“, „куване“ поезије модернистичког типа, која се фокусира на „високу“ егзистенцијалистичку тематику по узору на поезију Данеа Зајца и других водећих песничких гласова словеначке модернистичке поезије, и „ниске“, „сирове“ поезије која покушава да се удаљи од остатака метафизичке традиције и тематизује свакодневно урбано искуство користећи релаксиран, неретко наративан језик. Поезија Томажа Шаламуна представља главни домаћи утицај ове врсте поезије, док од утицаја који долазе са стране ваља поменути америчко песништво beat генерације и њујоршку школу.
-
- Другости y роману Kaп шпанске крви Милоша Црњанског
- Сажетак Рад представља имаголошко читање недовољно проученог романа класика српске књижевности, Кап шпанске крви, а у вези с теоријом о аполонијском и дионизијском принципу елаборираном у Сексуалним персонама Камил Паље. Анализом архетипског и интертекстуалног аспекта текста, као и слика Шпаније и Немачке и њихових репрезената – јунака, расветљава се природа и функција стереотипа коју они имају унутар романескне речи Милоша Црњанског.
-
- Друштвенa критика и положај жена у алжирској књижевности на арапском
- Сажетак У раду се представља књижевно дело алжирског писца Абделхамида Бенхедуге и разматра како су идентитет и улога жена у друштву пресликани у наративном дискурсу алжирске књижевности на арапском након независности. Фокус је стављен на Бенхедугин роман Rīḥ al-ğanūb (Јужни ветар, 1972), у коме женски лик, с ауторовог становишта, представља критику моћи. Као и у осталим романима 70-их – као што су Al-zilzāl (Земљотрес) Ел Тахара Ватара, или Mā lā tadruhu al-riyāḥ (Оно што ветрови не могу обрисати) Мухамеда Елали Арара – протагониста Јужног ветра види себе као некога ко се противи традицији, али не успева да је одбаци, јер успети у томе значило би напуштање „женске“ стране сопствене личности. Обично се Бенхадугини романи описују као „режимски романи“; они су лишени конкретне историјске позадине и не припадају пољу интердисциплинарних студија. Међутим, као што Тери Иглтон истиче, „таква ‘чиста’ књижевна теорија је академски мит“ (Eagleton 1997: 170). Заправо се Бенхедуга залагао за социјалистички идеал и одабрао да пише на арапском језику. Истовремено, и у таквим околностима интелектуалац може допринети стварној промени, супротно идеји да слободан интелектуалац може дефинисати себе само на маргинама књижевности и да је осуђен на такав статус како би сачувао слободу мишљења.