Књижевна историја (History and Aims: Literary History)
Primary tabs
History and Aims: Literary History (Književna istorija) was founded in 1968 as a journal of the publishing house “Obod” from Cetinje, and later of the publishing house “Vuk Karadžić” as well. Its founder and first Editor-in-Chief was Aleksandar Petrov, succeeded by Jovan Deretić. During its entire existence, the journal relied on the cooperation of the research projects’ associates at the Institute for Literature and Art. In 1991 Literary History became the official organ of the Institute, and its newly appointed Editor-in-Chief, Dušan Ivanić, continued with the distinct literary-theoretical and literary-historical orientation of the journal. With Miodrag Maticki taking the position of Editor-in-Chief in 2001, Literary History broadened its concept to include interdisciplinary and multidisciplinary scientific studies and articles as well.
Pages
-
- Свет музике у стваралаштву Лазе Костића
- Сажетак У раду је разматрана многострукост присуства музике у стваралаштву Лазе Костића. Као главни извори истраживања представљени су записи мемоарског типа који доносе сведочанства о песниковим музичким искуствима и доживљајима, о пријатељском и сарадничком односу с музичарима (Корнелије Станковић, Јован Пачу), Костићеви прозни текстови писани у стилу врсне музичке критике, сегменти преписке с музичарима, те примери који осветљавају специфичне нивое присуства музике у Костићевој приповедачкој, односно песничкој поетици. Побројани слојеви главне теме су коментарисани с обзиром на шири контекст друштвених и културних прилика, статус музичке културе и просвете међу Србима, али и шире, посебно на улогу музике у процесима развоја националне идеје у другој половини 19. и почетком 20. века. Посредно је осветљен допринос Лазе Костића разумевању и уздизању статуса музике као топоса у књижевности српског романтизма.
-
- Сећање Драгољуба С. Илића на Јована Дучића
- Сажетак У раду се доноси сећање на Јована Дучића на основу сачуваних мемоара српског и југословенског политичара, дипломате, публицисте и адвоката Драгољуба С. Илића. Мемоари су похрањени у Архиву Србије и представљају упечатљив извор за културолошка сагледавања живота и рада многих протагониста српске књижевне сцене са почетка XX века.
-
- Слика египатске жене у романима Тахе Хусеина
- Сажетак У раду се анализирају романи Тахе Хусеина који говоре о животу у Египту с краја 19. и почетка 20. века. У овим делима, која припадају ангажованој књижевности арапског културног препорода, описује се психологија људи египатске провинције. У фокусу истраживања су женски ликови, њихов менталитет и положај у друштву. Женски ликови су носиоци одређених феминистичких ставова, чиме аутор осуђује однос конзервативног египатског друштва према женама и истиче значај образовања у њиховој даљој еманципацији. Ова страна Хусеиновог стваралаштва до сада није довољно осветљена у нашој оријенталистици.
-
- Страшни сањар из пакла
- Сажетак Предмет тумачења у овом раду јесте интелектуална димензија личности Хасана ибн Сабаха у роману Аламут (1938), словеначког писца Владимира Бартола (1903–1967). Обратићемо пажњу на трансдисциплинарност и енциклопедичност његовог знања, као и његов однос према разуму и истини. Такође ћемо истаћи креативне и манипулативне аспекте практичне примјене тог знања, нарочито имајући у виду специфичан едукативни систем који је Ибн Сабах осмислио и којим је руководио. Полазимо од чињенице да је мотиву образовања (и његовим исходима) у досадашњој рецепцији овог романа посвећивано мање пажње. Показаћемо да је Аламут у поджанровском смислу једним својим великим дијелом и роман о образовању, који шаље снажну поруку о потреби стицања и ширења знања, о интелектуалној жеђи и рађању интелектуалца из духа спознаје. Поред тога, у раду тумачимо и однос Хасана ибн Сабаха према религији, а нарочито према исмаилизму у оквиру којег је стекао најважније духовне спознаје, саградио свој најзначајнији пројекат и стекао репутацију „страшног сањара из пакла”.
-
- Структура дечје поезије као основ за обраду метро-ритмичких мелодијских форми у настави солфеђа
- Сажетак У овом раду заснованом на теоријском истраживању анализирали смо метричку и ритмичку структуру поезије за децу која се обрађује у нижим разредима основне школе, a која је представљала основу за обраду метро-ритмичких форми у настави солфеђа. Метро-ритмичка језичка форма дечје поезије била је основа за мелодијско-ритмички облик песме, која је, будући правилно метро-ритмичко-мелодијски обликована, компонована у сврху наставног средства за обраду појединих области из метрике и ритма у настави солфеђа. Служећи се компаративним приступом, у раду се, поред метричке и ритмичке, анализира и садржајна концепција конкретних дечјих песама како би коначан музички облик у потпуности испунио законитости наглашених, односно ненаглашених елемената и језика и музике. Овакво истраживање доприноси бољем разумевању књижевног и музичког језика, њиховој синергији, која води логички заокруженој језичко-музичкој мисли и трајном меморисању метро-ритмичко-мелодијских конструкција, будући да се преко познатих песама за децу и њихових језичких структура гради логички структурисана музичка мисао.
-
- Текстологија у дигиталној епоси
- Сажетак У раду се најпре даје краћи преглед српске текстологије старе и нове књижевности од шездесетих година прошлог века до данас. Термин ‘текстологија’ и предмет изучавања ове дисциплине сагледавају се у поређењу с одговарајућим руским, енглеским и немачким терминима и њиховим опсегом. Апострофира се да схватања текстологије Д. С. Лихачова и Д. Богдановића треба сматрати актуелним и релевантним, иако је њихово ограничавање бављења текстологије на историју текста одбачено. Истичу се догађаји протумачени као кључни у развоју теорије текстологије и наводе резултати најобимнијих текстолошких истраживања како у оквиру старе, тако и нове српске књижевности. Затим се описује динамика развоја текстологије у свету, у светлу њеног праћења технолошког развоја. Притом се доносе и објашњавају одређења појмова везаних за текстологију у дигиталном добу. Њени домети представљају се и анализирају на репрезентативним примерима. Утврђују се карактеристике дигиталне сфере које су од значаја за текстологију и карактеристике производа digital born пројеката у овој области, тј. дигиталних научних издања. Назначени су и очекивани правци њене даље експанзије.
-
- Топос страдања других ради или повест о Владимиру и Косари
- Сажетак Узимајући у обзир интертекстуалну повезаност описа живота Јована Владимира с описом крсног страдања Исуса Христа, као и добровољну Косарину жртву, сродну онoј у коју је по својој одабраности била упућена Богородица, фокус у овом раду је на стратегијама приповедања о страдању других ради – општем месту средњовековне књижевности. Акцентовано је озарење (Светим Духом) оба хагиографска карактера, испричано кроз њихову способност сагледавања и прихватања Божије воље, било да им је била доступна кроз извештење самог Божијег анђела или је реч о антиципацији коју богонадахнути појединци јасно виде у симболичком слоју артефаката стварности. Елементи наратива који говоре о мотивацији, поступцима и радњама светих Јована и Косаре, оваплоћење су есенције хришћанског учења, по коме је повезаност по Духу највиши облик сродности двају бића.
-
- Транскултурне перспективе (уводник)
- Сажетак Теоријска хибридизација је последњих деценија у студијама културе и књижевности добила на значају, отварајући простор за културолошка промишљања из амалгама језичких, антрополошких, филозофских, археолошких, историјских, психоаналитичких и других перспектива. Продубљујући расправу о значајним питањима књижевнотеоријске и књижевнокритичке праксе, намера нам је да разјаснимо концептуалне разлике између основних појмова и термина транскултурних и других сродних или противстављених теорија. Окрећемо се ка и полазимо од свих оних теорија које културолошка питања постављају као проблем размене, укрштања, али и различитих облика надилажења, прелажења, преношења и, нарочито, превођења. Есеј разматра лепезупромишљања језика и превођења (од „рАзлике“ и „једнојезичности другог“ Жака Дериде до „чистог језика“ Валтера Бењамина), узимајући инхерентну неприпадност, разликованост и другост језика као полазну тачку за промишљање транскултурних перспектива. У оваквим оквирима, простор превођења постаје место културне хибридизације у коме језик управо својом измештеношћу (протетичношћу) нуди могућности транскултурних дијалога, а сам чин превођења постаје вештина баратања разликама – превођење непреводивог које непрестано само себе преводи.