Књижевна историја (History and Aims: Literary History)
Primary tabs
History and Aims: Literary History (Književna istorija) was founded in 1968 as a journal of the publishing house “Obod” from Cetinje, and later of the publishing house “Vuk Karadžić” as well. Its founder and first Editor-in-Chief was Aleksandar Petrov, succeeded by Jovan Deretić. During its entire existence, the journal relied on the cooperation of the research projects’ associates at the Institute for Literature and Art. In 1991 Literary History became the official organ of the Institute, and its newly appointed Editor-in-Chief, Dušan Ivanić, continued with the distinct literary-theoretical and literary-historical orientation of the journal. With Miodrag Maticki taking the position of Editor-in-Chief in 2001, Literary History broadened its concept to include interdisciplinary and multidisciplinary scientific studies and articles as well.
Pages
-
- Егзистенцијална ситуација Јеротеја Рачанина и облици приповедања у Путашаствију ка граду Јерусалиму
- Сажетак У раду се анализом приповедања у Путашаствију ка граду Јерусалиму, а нарочито хронотопа пута и хронотопа ходочашћа, указује на особености егзистенцијалне ситуације Јеротеја Рачанина, одређене различитим осећањима времена – линеарним/профаним у хронотопу пута и цикличним/сакралним у хронотопу ходочашћа – са којим је повезано и различито схватање простора: реалистичко, односно као метафизички пејзаж.
-
- Емпатијско-етички модел читања y настави књижевности
- Сажетак Тежиште рада представља експликација емпатијско-етичког модела читања развијеног на основу теорије наративне емпатије Сузан Кин и етичке критике Марте Нусбаум. Овај приступ, који долази из ширег поља афективне наратологије (постулиран у радовима Патрика К. Хогана, Кита Оутлија и Џејмса Фелана), испитује наративне технике које доприносе ефектнијем емпaтичком учинку књижевног текста, доводећи га у везу са снажењем моралних начела читаоца, алтруистичког понашања и просоцијалног деловања. У контексту методике наставе књижевности теорија наративне емпатије и емпатијско-етичко читање свој значај може имати у креирању наставних стратегија за мотивисање ученика за читање и тумачење књижевног дела, а у великој мери може се повезати и с остваривањем васпитних циљева, укључујући и најопштију васпитну сврху ове наставе која се огледа у хуманизовању и социјализовању личности ученика. Методички потенцијали емпатијско-етичког модела читања у завршном делу рада испитују се на примерима књижевних текстова изабраних с листе обавезне и изборне школске лектире према програмима Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.
-
- Женска поезија и стратегије спољашње дијалогичности
- Сажетак У раду се бавим савременом словеначком поезијом ауторки с фокусом на стратегије спољашње дијалогичности. Након кратког историјског прегледа положаја које су песникиње заузимале у словеначком књижевном систему у XX веку прелазим на опис структурних промена које су након 2000. године утицале на појачану продукцију и побољшану рецепцију. Статистички подаци показују да је књижевно поље и даље фалоцентрично. Упркос томе, евидентно је да су у савременој поезији коју пишу жене присутни сви приступи патријархалном симболичком поретку које открива Јулија Кристева и све фазе женске књижевности о којима говори гинокритика Илејн Шоувалтер. Није мали број песникиња које се хватају у коштац с устаљеним менталним, социо-културним и говорним матрицама да би деконструисале сопствену дискурзивну праксу, а од 2005. године посеже се за двема стратегијама – увођење драмског монолога и фиктивне персоне. Полазећи од Бахтинове типологије дијалошких односа, анализирам шест песничких књига (Крамбергер, Горечан, Погачник, Корун, Макуц, Видмар) и долазим до закључка да формалне одлике ауторки следе из њихових тематских опредељења, односно интересовања за истраживање затираних зона интимног и друштвеног хабитуса жена.
-
- Заборав политичког у огледалу античке грчке драме
- Сажетак Анализом дела драмских песника античке Грчке у чланку расветљавамо проблем рађања и ишчезавања заједничког света полиса. Као теоријски оквир користимо Ничеову анализу односа између диониског и аполонског начела, који у нашем тумачењу одговара односу између политичког и поретка. Показујемо да заједнички свет настаје склапањем савеза између политичког и поретка и опстаје све док се ова два брата-непријатеља (frères ennemis) налазе сједињени у односу велике напетости. Грчки трагичари уче нас да покушај укидања те напетости представља најопаснију претњу опстанку заједничког света. Пратећи антички уметнички путоказ показујемо да разумско настојање да се не-поредак и потенцијална хаотичност трајно одстране из темеља поретка води одвајању аполонског од диониског начела, који тако раздвојени мењају своју природу. Аполонско постаје празна љуштура која не успева да укроти пробуђени хаотични живот друштва, док се политичко спушта до анимално разобрученог или тупо равнодушног, лишеног смисла, мере и границе. Закључке до којих нас анализа грчких трагедија води на крају рада користимо како бисмо из новог угла расветлили странпутице покушаја европских државника након Другог светског рата да изграде аполонски наднационални поредак разума и мере из чијих ће темеља оно политичко, непредвидљиво, неухватљиво и потенцијално разорно бити трајно протерано.
-
- Значај студије Негативан јунак као књижевнонаучног открића
- Сажетак Студија Негативан јунак Николе Милошевића, настала у време процвата структурализма, и сама је написана донекле у том сцијентистичком духу, што је чини правим примером за разматрање како научна методологија Карла Попера, који је веровао у емпиријску заснованост и природних и друштвених наука, може да се имплементира у теорији књижевности. Милошевић у студији поставља хипотезу да је понешто модификована структуралистичка метода најподеснија да нам приближи тајну парадоксалне привлачности негативног јунака, након чега следи кратко методолошко упутство за средишњи део расправе које је сасвим у духу епистемологије Карла Попера. На основу тога, доказиваће се теза да је студија Негативан јунак Николе Милошевића редак случај истинског „научног открића“ у српској науци о књижевности, у смислу како је овај појам схватао Карл Попер.
-
- Идентитетске минијатуре Мартина Кукчина скривене у његовим путописима по Балкану
- Сажетак Мартин Кукучин, или Матеј Бенцур, како му је било грађанско име, родио се 1860. године у Јасенови на северу данашње Словачке, тада у саставу Аустроугарске монархије. У овом раду анализирају се идентитетске представе народа на Балкану које је Кукучин описао у својим путописима У Далмацији и на Црној Гори (V Dalmácii a na Čiernej Hore) и Ријека – Рохић – Загреб (Rijeka – Rohić – Záhreb), а који су у наставцима објављивани у часопису Slovenské pohľady у периоду од 1898. до 1902. године.Од 1894. до 1906. године Мартин Кукучин је радио као лекар на Брачу и у том периоду је много путовао по Далмацији, Боки Которској и обалом Јадрана а своје утиске о природи, језику, култури и народима детаљно је представио у поменутим путописима. Након Првог светског рата и проглашења Чехословачке Кукучин се 1922. године на кратко вратио у Словачку, да би већ следеће године поново отпутовао на Јадран, где је провео наредних седам година, живећи наизменично у Задру, Сплиту, Цриквеници, Липику и Загребу. Умро је 1928. године у болници у Пакрацу од упале плућа. Док је радио као лекар, годишње одморе је проводио на путу са својим познаницима, обилазећи градове Шибеник, Сплит, Дубровник, Котор, као и Цетиње, Ријеку Црнојевића, Подгорицу и Никшић у Црној Гори. Посебно су живописни његови описи јадранске природе, црногорских планина и Ловћена које је поредио са пределима у родној Словачкој, пре свега са регионом Ораве. Тако је, на пример, у асоцијативном низу повукао паралелу између древне Дукље у близини Подгорице и парнасовске природе словачке планине Хоч. Кроз призму имаголошке теорије у нарацији о Црној Гори долази до изражаја опис „другог“ и „туђег“, али се аутор позиционира у позитивном кључу према хришћанском народу и патријархалној култури коју описује, истичући у првом реду симпатије према Црногорцима и њиховим борбама против Османа. Иако у жанру путописа доживљаји Мартина Кукучина су и у једном и у другом делу јасно профилисани аутобиографским приповедањем, при чему се управо кроз аутобиографску нарацију диференцира имаголошка перспектива између путописног/аутобиографског Ја и Другог. У описима детаља које аутор бира да представи открива се жанровско преливање путописа у аутобиографију, које је истовремено дозвољава наратору да мења позиције, те повремено стаје на страну и у одбрану Другог да би се већ у наредном пасусу вратио основној позицији посматрача-резонере који се оглашава аутобиографским Ја. То прелажење како жанровских, тако и наратолошких граница истовремено је у функцији културолошких нијансирања пејсажа, језика, обичаја и народа са којима је Мартин Кукучин на својим путовањима по Балкану дошао у Додир.
-
- Извођење Бекетових дела у различитим медијима у Србији
- Сажетак У веома богатој „љубавној причи“ између Бекетовог дела и српске публике, постојали су неки неизбежни преломни тренуци. Још од првог превода драме Чекајући Годоа 1953. па све до данас, Бекет је био извођен не само на позоришним сценама (чувена илегална представа Годоа у Београду 1954), већ такође и на Радио Београду (Сви који падају 1961) и Телевизији Београд. Његовом радио драмом Речи и музика почело је емитовање Трећег програма Радио Београда 1965. Нажалост, не постоје видео записи емитованог телевизијског програма из шездесетих година, тако да се прво поуздано Бекетово појављивање у овом медију може сместити у седамдесете. Заједно са његовим књигама преведеним на српски језик (романи, приче, драме, песме, есеји), можемо рећи да су Бекетове углавном духовне „миграције“ у друге културе (углавном, јер он је био наш гост 1958. године, кад је у Београду и Југославији провео неколико недеља свог одмора) биле изузетно успешне у случају Србије. Будући да је он сам био добровољни мигрант из једне културе у другу и из једног језика у други, и да је од аутсајдера постао светски славан писац, Бекету је свакако било познато мигрантско искуство бивања сиромашним и непознатим. Та осећања дала су његовом делу универзалну поруку која се може разумети широм света много лакше но што се на прво читање или гледање то да наслутити. У нашем раду, стога, ми ћемо покушати да опишемо Бекетове преображаје у различитим медијима у Србији, и да пратимо његов успон у нашој култури током свих тих деценија.