Књижевна историја (History and Aims: Literary History)
Primary tabs
History and Aims: Literary History (Književna istorija) was founded in 1968 as a journal of the publishing house “Obod” from Cetinje, and later of the publishing house “Vuk Karadžić” as well. Its founder and first Editor-in-Chief was Aleksandar Petrov, succeeded by Jovan Deretić. During its entire existence, the journal relied on the cooperation of the research projects’ associates at the Institute for Literature and Art. In 1991 Literary History became the official organ of the Institute, and its newly appointed Editor-in-Chief, Dušan Ivanić, continued with the distinct literary-theoretical and literary-historical orientation of the journal. With Miodrag Maticki taking the position of Editor-in-Chief in 2001, Literary History broadened its concept to include interdisciplinary and multidisciplinary scientific studies and articles as well.
Pages
-
- Примењена музика Зорана Ерића за Михизову драму Бановић Страхиња у режији Никите Миливојевића
- Сажетак У овом раду је представљена музика савременог српског композитора Зорана Ерића за представу Бановић Страхиња у режији Никите Миливојевића. Представа је производ јединственог тумачења народног мита и епске песме о јунаку Бановић Страхињи, најпре из визуре Борислава Михајловића Михиза, а затим и редитеља Миливојевића. Најпре ће бити речи о Михизовој драми, потом и Миливојевићевој режији представе у којој музика Зорана Ерића има значајну улогу. Биће представљене и анализиране оригиналне и архивске нумере које указују на функционалност и однос музике и драмског текста, као и амбијента који треба да буде успостављен за ово савремено тумачење легенде.
-
- Приповедачка проза Григорија Божовића у светлу традиције
- Сажетак Григорије Божовић је писац који је у свом књижевном опусу оставио богату слику живота Срба у Старој Србији. Његове приповетке и путописи представљају модерну прозу, али је писац у ове књижевне жанрове пренео богато традиционално наслеђе патријархалне културе у којој је рођен, а која је чувала архаичне облике колективне свести. У раду ћемо показати на који начин је Григорије Божовић транспоновао поједине облике традиционалне културе у уметнички текст, као што су праг, огњиште и земља, преко којих је створена јаснија слика о средини, људима и историјским приликама у којима је српски народ под турском влашћу вековима одолевао и чувао свој идентитет.
-
- Приповедање и робна петља
- Сажетак У раду се анализирају начини на које робна петља ступа у модерни роман како у тематско-мотивском и идеолошком, тако и у смислу промена у конвенцијама приповедања. Овде су кроз одабране, „теоретичне“ примере (Балзак, Зола, Флобер, Гончаров, Достојевски, Киш, Брет Истон Елис) скицирани могући правци истраживања односа економије и књижевности. Политичка економија романа, заинтересована за тачке мешања, моменте урушавања или рушења чистих категорија, показује да логику уметности романа не би требало окарактерисати као строго раздвајање између патоса материјалног живота и чистоте уметничких означитељских пракси. Она циља на брисање чврсте линије која одваја аутономну и хетерономну уметност.
-
- Путовање Саве Текелије у Русију
- Сажетак Сава Текелија (1761–1842), просвећени српски племић из Угарске, из приватних и пословних разлога у више наврата је путовао у Русију. Први пут је то учинио 1787, непосредно након што је окончао студије, запутивши се у Миргород код свог стрица Петра Текелије, славног руског генерала. Понео је свеске у којима је бележио запажања и утиске, али и цртао призоре који би му привукли пажњу. Литерарна запажања је много година касније унео у своје мемоаре, а свеске с цртежима су остале сачуване у збирци Галерије Матице српске. Белешке с пута, које су се састојале из бројних анегдота и описа, отвориле су могућност да се спознају његови лични ставови, али и стереотипи о народима источне Европе. У раду се ти елементи анализирају, контекстуализују и тумаче унутар просветитељског дискурса о источној Европи. На примеру Текелијиног путописа отвара се проблем рецепције „другог“ у доба просветитељства, као иинтелектуалних слобода и ограничења српског племства.
-
- Разговор о смислу као начин да се буде
- Сажетак //
-
- Рана поезија Бранка Миљковића
- Сажетак Циљ овог истраживања јесте да се у раној поезији Бранка Миљковића, коју аутор није за живота публиковао, а доступној широј читалачкој публици након објављивања другог тома Сабраних дела, Песме II, уоче зачеци Миљковићевих поетичких идеја и профилише његов песнички развој. Део тих песама пронађен је у писмима која је као петнаестогодишњак писао својој симпатији, Љиљани Илић, и оне припадају корпусу љубавне, петраркистичке и антипетраркистичке лирике. Анализирајући најраније песме, потврђујемо тезу да је реч о песнику велике ерудиције, изванредном познаваоцу књижевности, страних језика, митологије и филозофије још у гимназијским данима, односно песнику који је у литератури проналазио примарну инспирацију за своју поезију. У раној поезији налазимо и зачетке Миљковићеве неосимболистичке поетике сна и заборава. Препознајемо карактеристичну употребу симбола, метафоре и парадокса у грађењу песничких слика, али и фаворизацију сталних песничких облика какав је сонет. У овим песмама наговештава се и потоњи песник орфејског синдрома по коме ће Миљковића упамтити историја српске поезије XX века.
-
- Романтизам y гвозденом кавезу робних значења
- Сажетак Настанак робног друштва, прелазак у робно друштво, доноси реоријентацију статуса економског домена. Реч је о дубокој трансформацији која је преобратила до тада постојеће обрасце друштва. Како је романтизам реаговао на поменуте промене? Да ли је романтизам уопште допринео уобличавању економске рефлексије, или је само представљао нерефлектовану опозицију у односу на робно друштво? Рад се састоји из три дела. У првом делу расправљамо о романтизму као о одговору на експанзију робе, и идентификујемо вишедимензионалне односе између књижевних и економских рефлексија. У другом делу третирамо суочавање с проблематиком новца, с посебним освртом на феномене мере и фикције. У трећем делу анализирамо однос између природе и економије с обзиром на динамику дотичног односа у оквирима романтизма. Тврдимо да постоји амбивалентан однос између књижевности романтизма и робне економије, да је реч о простору напетости између капитализма и романтизма: паралелне артикулације натурализације и денатурализације робне економије парадигматично сведоче о томе.
-
- Русо y чвору књижевног и економског
- Сажетак У раду се промишља Русоов приступ вези књижевности и економије. Како у предреволуционарној Француској 18. века нема књижевности и економије у данашњем смислу, везе књижевног и економског мање су прикривене, ова поља нису строго разлучена и чине неразмрсив чвор. Русоово пропитивање књижевно-економског чвора смо читали, ослањајући се на дијалектички приступ, из неколико равни: а) економски услови постојања књижевног у контексту француског апсолутизма; б) економски садржаји у књижевном; в) преклапање књижевних форми с економским и г) економија књижевности која подстиче храброст и позива на промену друштвено-економске стварности.
-
- Савремене студије кубанске културе
- Сажетак Основу западноевропских, а несумњиво и источњачких култура, чине процеси сусрета, комуникације, мешања, прожимања и узајамног саображавања. Осим на европском континенту, ова појава видљива је посебно у културама које су у политичком и социјалном смислу биле у односима доминације и субмисивности, као део колонијалног система. При додиру различитих култура селективно се преузимају махом одређени елементи, којима се дају нови облици, нова значења или другачије функције. Међу првим теоретичарима латиноамеричке културе, кубански антрополог, историчар, етнолог, криминолог, адвокат, лингвиста, политичар и дипломата Фернандо Ортис Фернандес, у књизи Кубанско контрапунктирање дувана и шећера истакао je значај појма „транскултурација“. Овај појам био јe у центру Ортисовог истраживања капацитета тзв. периферних култура да стварају интеркултурне фузије кроз сусрете и преузимања одређених елемената уместо да некритички или пасивно асимилују културе и(ли) њихове сегменте. Транскултурација је у основи кубанске историје будући да је пратећи елемент развоја културе и друштва од првих становника до савременог доба. Иако се одвија по фазама, овакав вид фузије подразумева расна, друштвена, културна, обичајна, цивилизацијска и друге врсте мешања и дијалога. У складу с наведеним поставкама, у раду су представљени основни елементи концепта транскултурације, који Ортис у свом обимном есеју не само теоријски и методолошки образлаже већ кроз заступљеност две важне пољопривредне културе на кубанском тлу, дувана и шећера, настоји да покаже симболичну игру моћи, специфичности друштвене историје и проблеме националног идентитета.
-
- Самјуел Бекет и лингвистички егзил
- Сажетак Џорџ Стајнер је осмислио концепт који се много користи у проучавањима књижевности: стање екстратериторијалности. Тај критичар и филозоф га је елаборирао у свом делу Екстратериторијално: Есеји о књижевности и револуцији језика (1971), у коме се бави критиком, језиком и отуђењем. „Револуција језика“ у поднаслову односи се на дубоку кризу језика која се појавила у Средњој Европи у првој трећини 20. века а која се одразила у уметностима као „неуспех речи“. Према Стајнеру, рађање језичког плурализма и „немање домовине“ код појединих писаца, као што су Бекет, Набоков или Борхес, био је део ове револуције језика. Иза строго лингвистичког поља, данас категорија екстратериторијалности сугерише глобална миграторна кретања и непрестано измештање модерног субјекта, према Стајнеровим речима, као „стратегије сталног егзила“. Самјуел Бекет је 1937. написао своје чувено писмо Акселу Кауну а, такође је, током те деценије био импресиониран критиком људског знања и филозофијом језика Фрица Маутнера. У том смислу, кроз ове две теме, можемо пратити Бекетову склоност ка “literatur des unworts” [sic], која ће утицати не само на његово дело, већ и на његово само-превођење и билингвизам. Управо у том периоду Бекет почиње да пише на француском како би постигао ефекат отуђења и радикалне несигурности коју изазива језик који није његов матерњи. Његово писање на француском језику је поједностављено и редуковано, обезбеђујући на тај начин језичко изгнанство због, како је то сам Бекет рекао, “le besoin d’être mal armé.”