Књижевна историја (History and Aims: Literary History)
Primary tabs
History and Aims: Literary History (Književna istorija) was founded in 1968 as a journal of the publishing house “Obod” from Cetinje, and later of the publishing house “Vuk Karadžić” as well. Its founder and first Editor-in-Chief was Aleksandar Petrov, succeeded by Jovan Deretić. During its entire existence, the journal relied on the cooperation of the research projects’ associates at the Institute for Literature and Art. In 1991 Literary History became the official organ of the Institute, and its newly appointed Editor-in-Chief, Dušan Ivanić, continued with the distinct literary-theoretical and literary-historical orientation of the journal. With Miodrag Maticki taking the position of Editor-in-Chief in 2001, Literary History broadened its concept to include interdisciplinary and multidisciplinary scientific studies and articles as well.
Pages
-
- Испољавање суфизма у савременој арапској књижевности
- Сажетак Модерна арапска књижевност најчешће се дели на три главна периода – неокласицизам (1834–1914), који се подудара с периодом арапског препорода, ар. al-nahḍa; романтизам (1914–1945); период реализма, модернизма и постмодернизма (од Другог светског рата до данас), који обухвата бројне и разнородне школе и правце. У овом раду анализира се на који се начин суфизам, једно од најплоднијих духовних и естетских искустава, одражава у поетској и прозној арапској баштини.
-
- Историозофска мисао Николе Милошевића
- Сажетак Питање смисла историје је једно од кључних филозофских питања којима се Никола Милошевић бавио у свом позном теоријском раду. То питање се логички наставља на Милошевићева претходна проучавања марксистичких и других хилијастичких идеологија. Указавши на психолошко и историјско искуство човекових дејстава која не доприносе – унутар емпиријских мерила евиденције – неком вишем историјском смислу, уз осврт на потребу непрестаног успостављања либералних демократских институција као релативне бране од историјског зла, Никола Милошевић је имплицирао да се проблем смисла историје не може ваљано спознати уколико се заобиђе проблем човека и проблем зла (односно супстанцијалности зла), али и питање Божјег постојања и односа Бога према човеку и злу. Милошевићева разрада свих тих проблема самерена је, у духу њему својственог polemosa, у односу према учењима његових филозофских антипода – Николаја Берђајева и Сергеја Булгакова, да би се тиме указало на отвореност и динамичност проблема којима се у свом делу бавио.
-
- Кад је Бекет на филму мигрирао на телевизију
- Сажетак Британски телевизијски програм Канал 4, учествовао је у продукцији Бекета на филму (2001), пројекта прављења филмских верзија свих Бекетових комада писаних за позориште. Филмови су приказани у биоскопима на разним странама света, у Лондону и Њујорку, али су од почетка били предвиђени и за мигрирање на медијум телевизије. Канал 4 је 2001. емитовао серијал адаптација Бекета на филму рано или касно увече, за просечну породичну публику, али његово позиционирање није претерано водило рачуна о нормалној програмској схеми. Тематска неповезаност међу драмама, као и остали програми овог канала, једнако као и неуобичајено време емитовања, допринели су малој гледаности као и збрци око тога каквом гледалишту су ове драме биле намењене. Потом је Бекет на филму мигрирао наново, кад су 2004. комади били предвиђени за емитовање у образовним програмима школских телевизија, током јутарњих термина. То је било намењено средњошколској омладини која је учила о Бекетовим драмама на часовима енглеског или историје позоришта. За сваку драму био је назначен узраст групе гледалаца којима је она била намењена, како би се помогло наставницима и родитељима. Бекет на филму постао је предмет студија. Овај текст анализира како се одвијао процес мигрирања са једног медија на други и од једне врсте гледалаца до друге, и зашто је он значајан. Наш рад показује како су ове међумедијске сеобе дестабилизовале Бекета на филму као предмет анализе, али он такође показује и опсег до ког Бекетово дело има могућност обраћања различитим публикама, као и његово испуњавање различитих културних улога.
-
- Кантата Стојанка Мајка Кнежопољка Скендера и Вука Куленовића
- Сажетак У овом раду анализирам кантату Стојанка мајка Кнежопољка коју је Вук Куленовић компоновао 1988. године на стихове чувене ратне поеме свог оца Скендера Куленовића. Након основних информација о настанку кантате и околностима у којима је композитор приступио стиховима свог оца, анализирам најпре могућности за музичку транспозицију стихова Скендера Куленовића, а затим и композициони поступак Вука Куленовића, те специфичности саодноса речи и музике у овој кантати. Резултати анализе показују да је Вук Куленовић, компонујући Стојанку мајку Кнежопољку, очеве стихове прилагодио свом, много раније успостављеном, постмодернистичком музичком изразу, који је „пропусан“ за различите типове музичке дескрипције. Уместо да ствара мелодије којима би појачао изражајно дејство очевих стихова, Куленовић млађи окружио их је музиком која им је комплементарна, али не и иманентна.
-
- Карлос Фуентес и културни синкретизам Латинске Америке
- Сажетак У тексту се бавимо хиспаноамеричким културним континуитетом из визуре мексичког књижевника Kарлоса Фуентеса. Акценат је на поимању преплитања и стапања прехиспанске и модерне културе на тлу Латинске Америке из угла тамошњих књижевника и мислилаца који су препознали транскултурацију као један од кључних процеса подручја на коме живе све расе, обједињене појмом mestizaje и заједничким, шпанским језиком. Сагледавањем ставова родоначелника, поборника и тумача особеног хиспаноамеричког синкретизма (међу којима су аргентински теоретичар Валтер Мињоло, уругвајски књижевни критичар Анхел Рама и есејиста Енрике Родо, мексички културни посленици Хосе Васконселос, Алфонсо Рејес и Октавио Пас, кубански писац и музиколог Алехо Kарпентјер, португалски научник Боавентура де Соуза Сантос, руски филозоф и књижевни критичар Михаил Бахтин и други) указаћемо на међусобне културне асимилације шпанског говорног подручја Јужне, Средње и Северне Америке. У средишњем делу чланка предочићемо размишљања Kарлоса Фуентеса о културном идентитету, парадигми мешања раса, те слојевитом наслеђу као богатству индо-афро-ибероамеричког човека и друштва. Напослетку, кроз ово истраживање показаћемо да Kарлос Фуентес извор мексичке транскултурности налази у бароку, којим је премошћен међуатлантски временски и просторни амбис: под његовим сводом настала је нова хиспаноамеричка културна генеалогија и стасао латиноамерички роман као прозна врста над врстама, ослобођен после три века колонијалне забране и временом приморан да свеобухватношћу надокнади то време.
-
- Католичке мисије и образовање у мултикултурном друштву – случај Солун
- Сажетак Рад прати утицаје различитих католичких мисионарских скупина од краја 17. и током 18. и 19. века на простору Балкана и Медитерана као реакцију против Реформације. Посебан је фокус на истраживању утицаја католичких мисионара пореклом из Француске у домену образовних институција у Солуну и околини током 19. века, а анализа је рађена на основу архивских извора и историјске грађе. Оснивање и развијање образовних институција од стране Француза, као носилаца западноевропског просветитељства и напретка у једном мултиетничком, мултикултурном и мултилингвалном окружењу какав је био Османски Солун, представља важно културно, религијско и политичко поглавље у историји не само овог града него и читавог Балкана и Медитерана. Медитеран као раскрсница између цивилизација одувек је привлачио пажњу не само трговаца и владара са Балкана и других моћних империја како са истока тако и са запада, него и важних религијских посленика и мисионара који су настојали да ојачају хришћанске утицаје. Посебно неки Бугари, османски поданици, прихваћају унијатски покрет од 1860. године надаље, да би се тиме удаљили од Патријаршије и окриља православне Русије. Знање стечено у школама које су отварали католички мисионари из Француске обећавало је перспективну каријеру у мултиетничком друштву – какво је „Браћа хришћанских школа“. Мисионарске активности су биле у непосредној вези са развојем политичке ситуације посебно у вези Француско-Османске алијансе, а једну од најважнијих образовних институција утемељило је тзв. братство Лазариста, чији је главни циљ био ширење католичанства. Њихови принципи заснивали су се на уверењу да је једини начин да се оживи вера добро образовање и стална комуникација са младим људима, а прва мушка школа отворена је 1834. године у франкофоном делу овог космополитског града у којем су углавном живели странци, трговци и банкари. Делатност мисионара се поред Солуна проширила и на отварање мушких школа у околним селима на територији Македоније. Поред мушких школа половином 19. века су отваране и женске школе, а једну од најважнијих отворило је сестринство Кћери Милосрђа. Школе католичких мисионара отваране су и у селима, која су углавном била настањена Бугарима. Један од важних елемената образовног система ових мисионарских институција било је одсуство грчког језика у наставном курикулуму. Отуда су бугарске породице због отклона од грчких утицаја често уписивале своју децу пре у франкофоно оријентисане школе, него у грчке. Врло често су ученици настављали образовање на Лицеју Светог Бенедикта у Константинопољу или на лицејима у Паризу, те су се тако мисионарски утицаји утврђивали и француски језик као језик културе распростирао, што је оставило значајан траг на културолошки развој друштва не само у 19. веку него и у каснијем периоду. Стечена знања ученика из различитих верских заједница у Солуну пружала су им солидну основу за развој каријере широм Европе. Истовремено франкофоно образовање претварало се у повод за демонстрацију националне идентичности код младих људи.
-
- Клацкалица једног жанра
- Сажетак У првом делу рада аутор проблематизује потребу дефинисања жанра научне фантастике, излажући аргументе савремених теоретичара који су уверени у неуспех досадашњих покушаја да се то учини. Та настојања се потом представљају кроз ликове карактеристичних представника два приступа дефинисању научне фантастике: историјског и формалистичког. Налази се да историјски приступ не нуди конклузивно одређење тог жанра већ пре, напротив, безобално шири његове границе. У формалистичком приступу запажа се спор тумача који стављају нагласак на одредницу науке и оних који радије потенцирају фикцију приликом покушаја дистинктивног одређења научнофантастичног жанра. У завршном делу рада указује се на могућност помирења фантастике с науком сагледавањем научне фантастике као весника научних открића: научнофантастична пракса може се засновано интегрисати у науку и њену историју уколико се уклоне „сцијентистичка“ и „креативистичка“ предубеђења која томе стоје на путу. Закључак рада сугерише да то помирење није оправдано, интегрисање још мање, уколико укида антагонистичку, али продуктивну напетост научних факата и књижевне фикције.
-
- Конструкт детињства у Андрићевој приповеци „Деца“
- Сажетак У овом раду су истражени неки аспекти конструкта детињства у Андрићевој приповеци „Деца“. Прво поглавље позиционира конструкт детињства обележен игром (трауматски обележеном). Друго поглавље биће посвећено испитивању симболичких последица одраслости. Тежиште проучавања биће развијање односа друштва и поједнца који се рефлектује у игри Андрићевих јунака. Напослетку ћемо размотрити улогу Андрићеве књижевне имагинације у идентитетском обликовању савременог младог читаоца с далекосежним последицама и преиспитивањем важних методичких питања. Наше тумачење ће се заснивати на постхерменеутичкој методологији у циљу интерпретативно методичког проналажења онога што је бит књижевних дела и разматрања шта нам та дела „поручују“ у савременим историјским и образовним циљевима.
-
- Књижевно-дарвинистичко поређење Антигоне Доминика Смолеа и Касандре Бориса А. Новака
- Сажетак Антигона Доминика Смолеа је књижевни текст поводом којег се у Словенији поставило питање о могућности помирења. Помирење схватам као процес смиривања друштвене напетости чија је кључна последица поновно успостављање стања повезаности у заједници или између појединаца. Исто питање отвара се у вези с Касандром Бориса А. Новака, иако је његова драма усмерена на другачији, лични аспект помирења. Књижевни дарвинизам и неурокогнитивне књижевне науке отварају теоријску могућност за разумевање индивидуалних и колективних суочавања с потешкоћама успостављања и очувања међусобних односа, друштвене кохезије и улоге појединца у заједници. На овим теоријским основама постављам књижевно-дарвинистички модел анализе обе драме, који ћу применити у анализи утемељености поступака обе насловне јунакиње. С друге стране, применом предложеног аналитичког модела можемо боље разумети на којим когнитивним механизмима се заснивају сличности између Антигоне и Касандре и зашто између њих постоје разлике и напетости које се не могу укинути.
-
- Књижевност и фотографије Роџера Фентона у контексту викторијанизма
- Сажетак У овом раду доводимо у везу викторијанску књижевност, пре свега, Алису у земљи чуда Луиса Керола и песму о рањеном јелену Емили Дикинсон, с Фентоновим фотографијама из Кримског рата и јелена. Притом се снажна симболика јелена и његова трансформација у викторијанској књижевности доводи у везу с приказом рањеног војника на Фентоновој фотографији. Поређењем једне сцене на ратним фотографијама, као и фотографијама јелена и рањеног војника, с оним описаним у викторијанској књижевности, покушавамо дубље да проникнемо у саму фотографију помоћу богатства књижевног језика. Исто тако проналазимо и оно што нам фотографија и њен визуелни језик веома јасно предочава, а што је књижевности промакло или јој је потребно превише речи да би то постигла. С обзиром на крајње сложен однос између књижевности и фотографије, у контексту тзв. фотокњижевности, покушали смо да га осветлимо, и то на веома малом узорку појединих сегмената неколико књижевних дела и Фентонових фотографија.
-
- Леополд Сеа и филозофија американизма
- Сажетак Циљ текста је представљање мисли Леополда Сее и указивање на специфично транскултурну димензију његовог разумевања (латино)америчке филозофије. Сеа је био најпознатији и најутицајнији мексички филозоф друге половине 20. века, чије се дело сврстава у „филозофију ослобођења“, односно „зрело“ доба латиноамеричке филозофије. Полазећи од убеђења да филозофија мора трансформисати друштвену реалност из које настаје, Сеа се непрестано враћао промишљању могућности и улоге оригиналне (латино)америчке мисли и историје. Антиципирајући критику постмодерних и постколонијалних мислилаца, Сеа се позиционира у међукултурном расцепу између претколумбовске прошлости и европске/америчке садашњости, те филозофију заснива не као систем апстрактних и теоријских предлога (што је европска идеја смисла филозофије) већ као ангажман и производ људи од крви и меса који се боре у сопственим друштвено-историјским околностима: као инструмент слободе и супротстављања евроцентричној визији човека, историје и разума.