Srpski jezik: studije srpske i slovenske
Primary tabs
ISSN - 0354-9259
COBISS.SR-ID - 140692487
Journal website
Pages
-
- Српска дијалектолошка терминологија и наставна пракса
- Одавно постоји неуједначеност у коришћењу српске дијалектолошке терминологије у научној, стручној и наставној пракси на целом српском језичком простору. Од решавања тог проблема зависи пре свега могућност усвајања немалог броја дијалектолошких садржаја на различитим нивоима образовања, а посебно у основношколској и средњошколској настави. Циљ рада је да се установи у којој мери су ученици основне школе и средњих школа овладали основним дијалектолошким терминима. Узорак истраживања је пригодан и чини га 315 ученика основних и средњих школа у Београду, Новом Саду, Нишу, Крагујевцу и Крушевцу. За потребе овог истраживања конципиран је упитник који је садржао питања отвореног типа. У обради података коришћена је дескриптивна статистичка анализа, Хи-квадрат тест, док је у неким сегментима анализе употребљен Пирсонов коефицијент корелације. Резултати истраживања показују да је на сва питања тачно одговорило само двоје ученика, док је на питања која се тичу дефинисања термина дијалекат и наречје (двају основних термина у дијалектологији) тачно одговорило мање од половине, односно мање од четвртине ученика. Резултати испитивања указују на чињеницу да је конфузија из средњошколских и основношколских граматика, које су до сада биле у употреби, произвела конфузију у садашњој наставној пракси. Стога се у раду, на основу проведене анализе, даје коментар досадашњих терминолошких решења у српској дијалектологији и њихове примене у граматичкој литератури и наставној пракси, с посебним освртом на номенклатурни низ: дијалекат – наречје – говорни тип – говор – идиолекат – и даје се систематичнији приступ резрешавању овог проблема.
-
- Српски и словеначки глагол гледати с предлошко-падежном допуном у/v + акузатив
- У раду су разматрана семантичка својства предикације српског и словеначког глагола гледати када му је допуна акузатив с предлогом у/v којом се означавају два типа спацијалног детерминатора. Исказима са спацијалним детерминатором првог типа реферише се о перцептивној радњи при којој jе перципијентов поглед усмерен на спољашност ентитета израженог номиналном фразом предлошкe конструкције. У исказима са спацијалним детерминатором другог типа перципијентов поглед се пружа у унутрашњост ентитета. Глагол гледати у комбинацији са спацијалним детерминатором првог типа близак је значењски глаголу гледати са аргументом перцептивног објекта кодираном у слободном акузативу. Основна разлика међу њима огледа се у томе што се предлошки акузатив не може односити на неко дешавање. На другој страни, анализирана језичка грађа не даје довољно потврда за тезу појединих аутора како се предлошким акузативом у односу на слободни акузатив у већој мери истиче ментална усмереност перципијента на перципирани ентитет.
-
- Српски стандардни акценат и префиксација именица
- О акценту префиксалних ријечи није много писано. Кад се о томе расправљало, говорило се само о акценту основног облика лексеме с префиксом, али није о акцентима осталих облика. У овом прилогу алкценти именица су подијељени у двије групе: лексички (обухватају двије лексеме: основну ријеч и префиксал) и морфолошки (акценти облика). Полазећи од лексичког акцента, примјери су разврстани у двије велике групе: у првој је лексички акценат на основи префиксала, а у другој је тај акценат на префиксу. С обзиром на степен промјена акцента, обје групе се састоје од три подгрупе: у једној нема промјене акцента ни у основној лексеми ни у префиксалу, у другој је промјена акцента само у основној лексеми, а у трећој долази до промјене акцента и у основној лексеми и у префиксалу.
-
- Ставови средњошколаца према осам урбаних варијетета српског језика
- Ставови према језичким варијететима представљају веома важне факторе у друштвеној интеракцији и тесно су повезани са перцепцијом друштвеног статуса (моћи) и солидарности (блискости), посебно када су у питању прозодијска обележја говора. У раду су представљени ставови 102 средњошколца са подручја Ниша и Блаца према осам различитих урбаних варијетета српског језика. За потребе истраживања снимљено је осам изворних говорника различитих варијетета, те је индиректним и директним методама показано да се експлицитни и имплицитни ставови испитаника разликују и да начин говора поједница утиче на перцепцију од стране испитаника и додељивања особина у погледу друштвеног статуса, солидарности и лингвистичких перформанси говора.
-
- Статус српског именослова у дипломатичкој грађи средњовјековне Босне и Хума
- У раду су ексцерпирана лична имен из средњовјековних повеља и писама са подручја Босне и Хума из 14. и 15. вијека. Грађа је обухватила: осам повеља (од 1354. до 1434. године) – приређене у Старом српском архиву (књига 1 (2002), књига 2 (2003), књига 5 (2006)) и Грађи о прошлости Босне (књига 2 (2009) и књига 4 (2011)); те четири писма (два из 1397. и два из 1398) – приређена у Старом српском архиву (књига 5 (2006)). Ова грађа је врло значајна, јер показује како су изгледала лична српска имена са овога подручја. Лична имена у грађи наводе се у оквирима стереотипних формула. Углавном се та имена појављују у служби свједока (гаранти правне радње, посредници) и увијек се наводе с братијом. Различитог су поријекла: словенска и хришћанска (црквена, календарска). У српској традицији лична имена често су бирана према имену неког претка, према случајном избору; или су мотивисана према добу дана када је дијете рођено (Зоран, Зора), према дану у седмици (Петко), према неком празнику (Божидар, Божица) (Николић 2009: 10). Наравно, ту су и имена мотивисана према називима биљака, животиња, ријечи које су везане за доброту, љепоту, младост и слично (Вукослав, Младен). Хришћанска имена примљена су преко грчког језика, ријетко из латинског. Није лако одговорити на питање шта је било пресудно за избор календарских имена, као и када су и како примана, али је свакако најинтензивнији талас христијанизације српског ономастикона био у вријеме примања хришћанства (Марко, Петар, Никола, Михаило) (Грковић 1983: 94). У обраду нисмо узимали имена дубровачких кнезова, властеле или пак трговаца.
-
- Стилистика приповедања у стварносној прози Добрила Ненадића
- У овом раду говори се о језичко-стилским карактеристикама стварносне прозе савременог српског писца Добрила Ненадића. Корпус истраживања чине романи који су у погледу приповедне технике и језичког израза најпогоднији за упознавање парадигме Ненадићеве стварносне прозе: Киша (1979), Поплава (1982) и Ураган (1999). Циљ рада је да се идентификују и опишу језичко-стилски поступци којима се спроводе процеси избора, регулације и интерпретације језичке и наративне грађе. Примењује се лингвостилистички приступ. Анализа показује да у стилематичке поступке који се тичу начина регулације наративних података спадају: (1) именовање ономастичком јединицом; (2) преименовање апелативном јединицом у синтаксичкој функцији апозиције (стилска фигура амплификација); (3) набрајање са различитим ступњем семантичког преклапања јединица напоредне конструкције (стилске фигуре кумулација и синатроизам). Приликом интерпретације наративних података, приповедач се испољава као посебна наративна свест која постоји паралелно са ликовима. Писац настоји да избегне ограничавање приповедачког гледишта на једну наративну свест, већ остварује различите ступњеве интерференције приповедачеве перспективе и перспективе ликова. Уметничку вредност стварносне прозе Добрила Ненадића треба тражити у духовном и вербалном сучељавању наратора и ликова, а то постаје предмет читаочево интересовања можда и више него садржај романа.
-
- Стилистиком кроз пјесму О књизи свијета Предрага Богдановића Ција
- У раду се даје потпуна лингвостилистичка анализа пјесме „И видех књигу” Предрага Богдановића Ција. Наведена пјесма на најбољи начин показује како је и зашто је „књига” основна тема пјесништва Богдановићевог. Анализа подразумијева освјетљење кохезивне и кохеренцијске структуре ове Богдановићеве пјесме, и проводи се с обзиром на кохезивно-кохеренцијско структурисање строфа понаособно и у њиховом међуодносу. Анализа показује структурну истовјетност свих сем посљедње, завршне строфе, што је условљено садржајним карактером књига што их пјесник види „како/које лете”, с којим се усаглашава и (не)емоционални начин опјевавања књига као еквивалента иманентних дијелова свијета и животу у њему.
-
- Судбина вокалских скупина у говору Бастаса (код Босанског Грахова)
- На основу релевантних примјера, у oвом раду првенствено се сагледавају начини неутралисања појединих вокалских скупина у говору Срба једног босанскограховског села. Рад има циљ да се прикаже судбина вокалских скупина у истраженом пункту и, на основу постојеће литературе, одреди његово мјесто у западнобосанским српским говорима као цјелини.
-
- Супстантивизација као начин творбе и њени варијетети
- Супстантивизација је један од најраније посведочених творбених поступака, али се истовремено ради и о веома актуелном начину настанка нових речи који је данас, не с правом, потиснут из фокуса истраживања. Предмет анализе биће речи ширег придевског порекла употребљене у именичким функцијама. Са творбеног становишта овакве лексеме називамо супстантиватима, а од степена супстантивизације зависи да ли се ради само о контекстуалној употреби неке придевске речи у функцији именице или заиста долази до образовања нове речи. У сваком случају, и контекстуални и лексикализовани супстантивати имају све граматичке категорије и синтаксичке функције својствене именицама. Ослањајући се на компаративни приступ, анализи смо подвргли грађу на руском и српском језику. Истраживана појава илустрована је великим бројем примера из књижевних дела на којима се и темељи наш закључак да је супстантивизација, као начин творбе, својственија и продуктивнија у систему руског језика.
-
- Сценски презент у руском и српском језику
- У раду се анализира употреба глагола свршеног и глагола несвршеног вида у облику презента у дидаскалијама драмских текстова на руском и српском језику. Анализа се врши на материјалу драма руских и српских писаца краја XX и почетка XXI вијека и њихових превода. Употреба и значења глаголског вида разматрају се у оквиру сажете форме дидаскалија, која би, по претпоставци, могла да утиче на позната значења свршеног и несвршеног вида.
-
- Творба речи у „Србској грамматици” (1847) Јована Суботића
- У раду се анализира поглавље о творби речи у рукопису Србска Грамматика Јована Суботића, који је 1847. победио на конкурсу Матице српске. Суботић је први граматичар који је при дескрипцији и прескрипцији граматичке структуре српског народног језика посебну пажњу и обимно поглавље у граматичком приручнику посветио творби речи. У раду се издвајају мане и врлине овога описа, са посебним акцентом на Суботићев однос према турцизмима, славенизмима и хибридима, речима субјективне оцене, моционим суфиксима, синонимима и творбеним дублетима, и сл.
-
- Текстолошки и редакцијски поступци Радмила Маројевића у издању Његошеве „Биљежнице”
- У раду се из углова текстологије и историје српског народног и књижевног језика анализирају редакција и текстолошки коментари Радмила Маројевића у критичком издању рукописне Биљежнице Петра Петровића Његоша (2017), почевши од анализе његових графијско-ортографских обележја па све до круцијалних особености лексике, семантике, синтаксе и текста. У нашој анализи се првенствено указује на значај и предности сагледавања Његошевог језика у ширем славистичком и русистичком контексту, али истовремено и на минуциозну анализу дијалекатских специфичности песниковог текста.